Već treću godinu, Ratko Radivojević, po školama širom Vojvodine, priča deci svoju bajku o kralju, kraljici… igrajući za njih, ali i sa njima
Glumac, reditelj, roker i pomalo pisac, Ratko Radivojević je jedna od onih self made ličnosti novosadske kulturne scene bez čijeg bi prisustva ta scena bila ne samo siromašnija, vec i mnogo manje – šarmantna.
Vec treću godinu, Ratko Radivojević, poput nekog histrionskog trubadura, sa dve torbe u kojima “sve svoje sa sobom nosi” – od gitare do kostima i rekvizite – krstari novosadskim i vojvođanskim školama i priča deci svoju “Legendu o knedlama”. Ne pitajte o kojim knedlama, kaže, jer to su knedle u bajci, a u svakoj bajci postoje: kralj, kraljica, princ, princeza i – ostala deca.
Ovu monodramu za decu, Ratko Radivojević je prvi put izveo na Zmajevim dečjim igrama 1993, a uskoro možemo ocekivati njeno hiljadito izvođenje.
Legenda o knedlama je sasvim jednostavna priča koja, možda i zbog velikog broja izvođenja, nema čvrstu strukturu, već u velikoj meri zavisi od reakcije publike, od njene otvorenosti i spremnosti da se, zajedno sa glumcem, upuste u prelepu avanturu igre. Nesporno je da je ono “dečje” u glumcu vrlo tačno prepoznalo psihologiju i ponašanje sedmogodišnjaka ili desetogodišnjaka i doprinelo ostvarivanju onoga čemu svaki glumac teži: ukidanju rampe između sebe i publike.
Darinka Nikolić, Dnevnik, Novi Sad
Legenda o knedlama živi i pripoveda se već izvesno vreme. Priča je glumac Ratko Radivojević, bajkovito a istinito, slikovito i tečno, onako kako to nemire iz detinjstva samo glumac može da dočara. Ovu legendu pre desetak dana imali su priliku da čuju i vide publika i žiri Drugog jugoslovenskog festivala ekološkog pozorišta za decu. Dopala se i jednima i drugima a potvrduje to stručni žiri koji je ulogu Ratka Radivojevića ocenio najboljom na festivalu, a priču o knedli posadio na treće mesto. Sličnog mišljenja bio je i dečji žiri koji je Radivojeviću dodelio laskavu titulu najboljeg glumca a dečaku koji se glumcu Radivojeviću u jednom trenutku pridružio na sceni dodelio je diplomu za najbolju epizodnu ulogu.
Snežana Miletić, Dnevnik, Novi Sad
O Legendi o knedlama
Ratka Radivojevića
Ne može se govoriti o tekstu predstave Ratka Radivojevića a da čovek nema pred očima toliko omiljenog glumca i njegove originalne predstave. Otuda se i u ovim razmišljanjima nad tekstom monodrame na poseban način reflektuje problem odnosa fikcije i realnosti koji nas ozbiljno i direktno uvodi u srž pozorišta za decu i detetove komunikacije sa predstavom.
Da li je ovde fikcija u funkciji ovladavanja stvarnošću, usmerena na njenu umetničku transformaciju, ili olakšava i potpomaže dečije “bekstvo od stvarnosti”? Uostalom šta to uopšte znači, ako dete bežeći od stvarnosti (koje, čije, kakve?) – otkrije sebe.
Tako nešto je moguće jer su naivnost i maštovitost bitna obeležja detinjstva, deteta i njegovog sveta. U tome je ključ dobre predstave za decu, sa decom, a taj ključ ima Ratko Radivojević. Ustvari, dobio ga je na poklon od dece.
Deca ne otkrivaju svoje tajne svakom. Umeju da rešavaju zagonetke detinjstva oni koji umeju da se sećaju, koji nisu zaboravili šta su prvobitno bili pa su na taj način sačuvali dete u sebi. Sećajući se oni samo pokazuju šta stvarno jesu. Zato ih deca vole, zato se rado s njima igraju. Raduju se jer im se čini da postoje, eto, i prave čike koji liče na njih, odnosno na koje ona žele da lice. Lepo je biti dete jer možeš biti isto i kad odrasteš. Tako i deca i odrasli uče zašto je dobro biti ono što jesi, a takode da nije loše ličiti pomalo na drugog. Biti sličan a tako različit.
Otkuda jednom glumcu toliko naivnosti ili otvorenosti, sposobnosti da vidi i prikaže jednostavne a velike zagonetke života i odrastanja? Ali on ima oči da vidi i uši da čuje! On poseduje retka a danas pomalo zaboravljena čula, istančanu osećajnost za tajnu i čudo. A ko to zna, znaju ga i deca, i on njih poznaje. Dovoljno za radost susretanja, za prepuštanje avanturi zajedničkog otkrivanja sebe i sveta.
Veliki su i Ratko i deca, pored ostalog i stoga što jedva slute značaj otkrivanja u koje su se zaputili. Zato su najbolji što ne znaju da su dobri.
Monodrama nad kojom ispisujemo ova razmišljanja, bavi se adekvatnim umetničkim sredstvima krupnim filozofskim pitanjima: šta je (pravi) čovek, šta je dete, kako teče proces odrastanja… Ona nam otkriva kako se može postati autentična ličnost. A to je danas epohalna tema. Od sasvim običnih dečijih nestašluka u tekstu se prave duhovite i značenjem bogate slike. Autor zasmejava publiku, šali se i na račun batina koje je i sam dobijao. Pošto im je u tome sličan, ali ne samo zato, deca osećaju da ih razume, da je na njihovoj strani, prihvataju ga kao svog drugara.
I pored toga Ratko Radivojevic ne podilazi deci, ni kad upotrebi nepristojnu reč ili psovku. On samo želi da bude iskren. A takvog sagovornika i suigrača deca uvek žele. Zna se, nije dovoljno zasmejavati decu da bi vas prihvatila.
Humorni ton i jezik, izokretanje poneke surove i za decu tragične životne pojave ili bolne zablude odraslih, pisac-glumac pomaže i jednima i drugima da na pravi način, doživljajem osveste vlastita osećanja, vlastitu situaciju. Tako im se u novom svetlu otkriva ono što je bilo baš tako kako je bilo. Posle predstave Ratka Radivojevića i deca i odrasli postaju mudriji i zreliji.
Prof. dr Isidor Graorac
(profesor na Pedagoškoj akademiji u Novom Sadu)
