Madrid

Posle podne stigli smo u madridsko predgrađe Leganes gde ćemo biti smešteni narednih nekoliko dana. Madridu smo se približili sa istoka i obišli ga u širokom luku, od aerodroma Barahas do njegove južne strane. Taj obilazak trajao je ceo sat. Madrid u užem smislu obuhvata dvadeset jednu gradsku opštinu sa tri i po miliona stanovnika, međutim, sa prigradskim naseljima ima pet miliona. Leganes je jedno od tih prigradskih, planski građenih naselja sa četvorospratnicama od crvene cigle, širokih ulica, sa mnogo rotondi i spomenika, a ima čak i univerzitet, Karlos III, za svojih dvestahiljada stanovnika. U Leganes smo ušli Avenijom Španskog jezika, i prvo naleteli na Spomenik španskom jeziku: Don Kihot sedi na zemlji i visoko iznad glave drži neku čudnu glavu svog konja, koja neodoljivo podseća ne jadnu od lutaka iz predstave More, more… U Leganesu, pored samo još nekoliko opština, lokalnu vlast drže socijalisti, dok je u većem delu Madrida na vlasti Partido Popular (Narodna partija) na čelu sa španskim premijerom Hoseom Marijom Asnarom. To je, pokazalo se, veoma bitno za naše domaćine, organizatore Festivala Madrid Sur (Jug), koji su svi levičari, što tamo još znači intelektualna elita. Socijalisti pomažu Festival, tako da se on održava u Leganesu, Fuenlabradi, Hetafeu, Alkorkonu, Parli. Sva ta naselja imaju, naravno, i svoje moderne, dobro opremljene pozorišne sale, mada bez stalnih ansambala. To ne znači da nemaju reperotar i publiku.

madridsur-madrid-kolaz1

Sa Hulijom, glavnim producentom Festivala, prošetali smo po centru Leganesa i svratili do bara. Dogovaramo raspored. Hulio radi u Mreži IITM kao producent, samo za vreme festivala. Ostali deo godine je glavni producent velikog letnjeg muzičkog festivala FESTIMAD (www.fesimad.es). U baru smo naručili ponovo rakiju – oruho, ali smo shvatili da postoji i prava loza, bez trava i da nije slatka, zove se oruho seko (suv). Međutim, još se nismo dovoljno snašli i prvu turu smo dobili sa ledom. Odmah je stigao i tanjirić sa bademima, kikirikijem i semenkama.

Hulio nas posle dve-tri rakije napušta, stanuje sedamdeset kilometara od Madrida, u Servantesovom rodnom mestu, a već je veče.

Krećemo u grad. Od Leganesa do centra Madrida ide se prigradskim vozom koji se ni po čemu ne razlikuju od metroa sa kojim je i povezan, jedino što ne važe iste karte. Putovanje od Leganesa do Atoće traje petnaest minuta. Atoća je savremeni, ogroman, željeznički čvor pod zemljom u kome se spajaju metro, prigradski vozovi i brzi vozovi. Pored te nove, hiper-moderne, sačuvana je i stara madridska željeznička stanica, od kovanog gvožđa i stakla, koja je danas pretvorena u staklenu baštu tropskih biljaka sa restoranima.

Od Atoće vodi Šetalište Prada koje prolazi ispred Muzeja Prado. Šetalište je bulevar sa šest traka kojom jure nepregledne kolone ne zaustavljajući se. Odahnuli smo tek u pešačkoj ulici Kalje Major.

Madrid nije star koliko druge evropske prestonice, postao je glavni grad tek 1561. godine kada je Felipe II Habzburški dvor preselio iz Toleda, prema priči zbog madridskog čistog vazduha. Najstariji delovi Madrida su, tako iz 16. i 17. veka, i taj deo Madrida zove se, po Habzburgovcima, Austrijski Madrid. Trg Plasa Major je arhetip Austrijskog Madrida. Na njoj su se održavali različiti događaji: beatifikacije svetaca, spaljivanja na lomači, koride, vojne parade. Nekada je centralni deo trga bio rezervisan za takve proslave, a od 18. veka tu se nalazi spomenik Felipea III na konju, koji se sada renovira. Dok smo pili kafu, veoma skupu, u skladu sa takvim mestom, neki harmonikaš nam je svirao Mađarsku igru, apsolutni madridski hit. Međutim, ubrzo smo shvatili da čujemo više od jedne harmonike, muzika mu je bila snimljena na matrici. I drugi “umetnici” pokušavaju da izvuku koji cent od turista. “Ljudi-kipovi” stoje tako nepomično da stvarno izgledaju kao spomenici. Jedan je kip kauboja, sav je u srebrnoj boji, od kose i lica, preko odela i ruku, čizama, do postolja – gajbe za pivo na kojoj stoji. Neko mu je ubacio nešto u čančić što je zvecnulo, on se pokrenuo kao velika mehanička igračka, izvadio je pištolje, okrenuo ih par puta, namignuo, mahnuo dobrotvoru, i ponovo se ukipio. Njegovoj izdržljivosti morali smo da se divimo. Na drugom kraju trga lelujaju neobične bele trake i mi se približavamo, kao i svi ostali, da vidimo kako rade. Jednostavno: jedan momak zavezao je papirne trake iznad rešetke odakle duva topao vazduh. Svaki put kada bi se kasnije ponovo našli na trgu, uvek je oko njegove “instalacije” bilo ljudi. Kasnije smo nailazili i na druge, manje umetničke načine da se dođe do kojeg novčića: na primer, putem skupljanja dobrovoljnog priloga za borbu protiv side. Prosjaka smo videli samo jednog, sedeo je ulici pored table: “Imam sidu. Živim na ulici.” U deset se zatvaraju radnje sa suvenirima, u jedanaest su opustele i bašte restorana na ovom trgu. Poslednji voz za Leganes polazi u 2 minuta do dvanaest. U vozu svira klasična muzika. Slika Plasa Major, Atoća

madridsur-madrid-kolaz2

15. OKTOBAR

Po dogovoru, posle podne je po nas došao Viktor i odveo nas u Pozorište “Nuria Espert” u Fuenlabradi, susednoj opštini. Tamo nas je čekao Alfredo, tehnički direktor festivala. Nameštali smo scenu do kasno uveče. Dekorateri su oduševljeni Stomaklijom i Moravom.

16 OKTOBAR

U Pozorištu “Nurija Espert” u Fuenlabradi odigrana je prva predstava za decu. Pre predstave Ratko je na ne baš briljantnom španskom, ali na španskom, pročitao svoju priču o nama, našoj zemlji i o tome kako je nastala predstava. Slušali su veoma pažljivo a profesori su nam kasnije potvrdili da su sve razumeli. U punoj sali u publici se našlo i odeljenje mentalno zaostale dece (unutar Mreže IITM postoji i veliki program za njih koji vodi Marija Hose), i odeljenje dece iz putujućeg cirkusa koji se slučajno zatekao u gradu. Odličan ispit za predstavu, položen sa najboljom ocenom. Posle predstave otišli smo na konferenciju za štampu. Na konferenciji za štampu prvi put smo sreli direktora Festivala Hosea Monleona. Kada je ušao u salu gde se održavala konferencija dočekan je sa ogromnim poštovanjem. Na svakom koraku bili smo svesni razlike koje postoje između našeg viđenja pozorišta i onog naših domaćina. Pre svega, za njih je već sama pojava bavljenja pozorištem, umetnošću uopšte, pre svega stav, angažman. Neangažovana umetnost je komercijala i estrada. Hose Monleon je čovek koji je angažovani pozorišni umetnik bio i za vreme Franka, a to je i danas, u demokratiji koja nije nimalo med i mleko za umetnike. Festival Madrid Sur nije takmičarskog karaktera, već on postoji da bi povezao umetnike mediteranskih zemalja. “Sramota me je što živim kada vidim kako je svet ravnodušan prema tuđoj patnji, i ove predstave na Festivalu za mene su kao pravi biseri u đubretu u kome živim” – rekao je Hose Monleon u uvodu. Zatim nas je predstavio kao goste iz grada koji on beskrajno voli, gde se održava jedan veoma značajan pozorišni festival, Sterijino pozorje. Zatim je dao reč ministru kulture grada Robertu Kolaru i Ratku Radivojeviću, autoru i reditelju predstave More, more… Robert Kolar je predstavio kulturu Novog Sada. Ratko je pričao o nastanku predstave. slika Fnak Konferencija za štampu održana je u Fnaku, kako se zove veliki francuski lanac knjižara i prodavnica “proizvoda za kulturu i zabavu”, koji obavlja i funkciju kulturnog centra u mnogim gradovima Evrope, Južne Amerike. Madridski Fnak nalazi se u najužem centru Madrida, u ulici Kalje Presiados, koja se odmah pretvorila u Zmaj Jovinu, kao najočigledniji znak da smo se osećali kao kod svoje kuće. “Zmaj Jovina” nas je odvela do Puerte del Sol - Sunčane kapije. Nekada, kada je Madrid bio okružen zidinama, tu je zaista bila istočna kapija kroz koju je sunce prvo ulazilo u grad. Na trgu tog romantičnog imena kapije više nema, nije bilo ni sunca tog popodneva, ali ako je nešto puno života onda je to ovo mesto. Sada je to polukružni trg sa Gradskom kućom na kojoj je sat pred kojim Madriđani dočekuju Novu Godinu. Na trgu se nalazi simbol Madrida: bronzani spomenik medveda kako jede plodove sa drveta planike. Počela da pljušti kiša i utrčali smo u prvi restorančić. Stigli smo u vreme ručka. Konobari trče, na kraju im ne zameramo što nam nisu doneli biber. Ne čekamo, jedemo toplo. Kiša malo jenjava, i mi krećemo u šetnju. Idemo prema Kraljevskoj palati. Monumentalna Kraljevska palata izgrađena je u 18. veku na mestu stare, izgorele u požaru. Počela je da se gradi za vreme vladavine Felipea V, prvog kralja francuske dinastije Borbona u Španiji, koja je nasledila Habzburgovce i sve do danas (sa kraćim prekidima i jednim dužim, od četrtrdeset pet godina, od proglašenja II Republike 1931. do Frankove smrti 1975. godine) u Španiji na prestolu. Felipe V se trudio da što više “pofrancuzi” Madrid. Palata sagrađena po ugledu na Versaj, od granita, sivkasta po sunčanom danu, sada se beli u difuznom svetlu. Šetamo se po Sabatinijevom vrtu ispred kraljevske palate jer je kiša koja malo pljušti, malo sipi, oterala turiste amatere, ne i nas. Produžujemo do Španskog trga sa Servantesovim spomenikom bele boje u čijem podnožju su njegovi večni saputnici Don Kihote i Sanćo Pansa, crne boje. Slike: Kraljevska palata, Sabatinijev vrt, Servantesov spomenik Vraćamo se peške do opet prepune Puerte del Sol. U jednom ćošku je mala bina, i oko nje okupljena nekolicina pristalica: miting neke manje političke stranke, izabrali su prometno mesto tako ne mogu ostati potpuno neprimećeni. Dok se vraćamo vozom u Leganes na jednoj stanici ulazi klarinetista sa zembiljem u kome je zvučnik, odsvira Mađarsku igru, skupi koji cent i izađe na sledećoj stanici. U 20 sati u hotelu nas je sačekao Dani i odveo u Hetafe, u Pozorište “Garsija Lorka” da od 21 sat nameštamo scenu za sledeći dan. To nije bilo moguće uraditi ranije jer se u Hetafeu održavao politički miting socijalističke partije (PSOE).

17. OKTOBAR

Pre podne odigrana je druga predstava, u Pozorištu “Garsija Lorka” u Hetafeu. Predstava je igrana za decu iz srednjih škola u kojima Mreža IITM organizuje radionice protiv ksenofobije. Pre predstave simpatični mali crni dečak iz Ekvatorijalne Gvineje, Giljermo, ispričao je svoj prvi susret sa “belom” civilizacijom. Kada je sa roditeljima, u potrazi za boljim životom, poleteo za Španiju zapanjila ga je sjuardesa, bela, imala je crne noge. Giljermo je upitno pogledao svog rođaka koji je već živeo u Španiji. Brat, znajući da Giljermo nikada nije video žene sa čarapama, odgovori mu da su to “medias”, što na španskom znači i ženske čarape ali i polovine. Giljermo je shvatio da postoje, belci, crnci i ljudi pola beli - pola crni. Predstavu More, more... gledaju u tišini koju ponekad razbije smeh ili čak vrisak. Posle predstave oduševljeni aplauz, “bravo”… Imamo slobodno posle podne i veče. Sa Atoće idemo ponovo Šetalištem Prado, prvi put po danu. Gledamo palate i fontane koje ga krase: botanička bašta, luksuzni hoteli (Ric, Palas), i palate Berze, Banke, Komumunikacija, Neptunova fontana i Fontana Sibeles (boginja Zemlje i kći Neba), na koju se penju navijači Real Madrida kada slave pobedu svog tima. Šetalište Prada sagradio je kao pomodno šetalište krajem 18. veka Karlos III. Njegov urbanistički žar bio je toliko velik da su ga prozvali najboljim gradonačelnikom Madrida. Sada je Paseo de Prado umetničko srce Madrida. Sa jedne strane je Muzej Prado a sa druge su Muzej Kraljice Sofije - muzej savremene umetnosti (u kome se od pre nekoliko godina nalazi Pikasova Gernika), i Muzej Tisen-Bornemiza. Na Trgu Sibeles skrećemo u ulicu Alkala koja vodi do Velike ulice, Gran Vije. Ulazimo sada u 19. vek, zgrade sa pomešanim stilovima, od neoklasičarskog do svedenog art dekoa: sa obe strane pozorišta, bioskopi, hoteli, prodavnice, restorani i kafei.

madridsur-madrid-kolaz3

18. OKTOBAR

Poslednja predstava odigraće se u Pozorištu “Rigoberta Menću” u Leganesu. Pre podne smo nameštali scenu. Predstava se igra uveče, otvorena je za publiku. Pre predstave stigli su naši prijatelji Zorica i Marselo koji žive u Viljerealu, blizu Valensije. Marselo nas uči da naručimo karahiljo, kafu sa rumom. Sala je bila puna. Na predstavi su bili naš ambasador Trivo Inđić sa ženom i sinom, i Bane Đorđević, naš dopisnik iz Madrida. Dobro raspoloženi, zajedno sa našim gostima prešli smo preko puta u mali restorančić koji je tog trenutka bio pun fudbalskih navijača koji su pratili prenos fudbalske utakmice. U neopisivoj galami, vičući, lepo smo se ispričali. To je bilo poslednje veče u Madridu i rešili smo da proslavimo. Hteli smo da odemo u bar Gambrinus preko puta našeg hotela gde smo se najčešće nalazili, ali tamo je bila svadba, i ušli smo u prvu pivnicu na koju smo naišli. Marselo je na brzinu osmislio praznik španske hrane: bila su to predjela koja su stizala jedna za drugim. Uzdisali smo i radovali se. U jednom momentu se pojavio mlad kuvar, čestitali smo mu i on se odmah zbunjeno izgubio. Bili smo u pivnici u predgrađu Madrida, gde verovatno nema prečesto stranaca, možda ih uopšte i nema, i iako to nije bio nikakav luksuzni restoran hrana je stvarno bila vrhunski ukusna. slika sa ambasadorom

19 OKTOBAR

Nedjelja pre podne, madridski buvljak, Rastro. Rastro je jedna strma ulica u blizini Plase Major. Tezge s obe strane, majice, torbe, jakne, čizme, knjige… I velika gužva. Kako se spuštamo nizbrdo, sve je jeftinije i prljavije. Čovek u madridskoj narodnoj nošnji prodaje ćurose (testo je kao za krofne ali drugačijeg oblika), slepa žena okreće vergl. Jedan drugi prodaje za jedan evro štapiće šećerne trske. Pitamo ga šta se radi s tim štapićima, on kaže da se jedu. Počinje pljusak, i najbolje se na Rastru prodaju kišobrani. Požurili smo da se nađemo sa Hoseom Monleoneom. Pronalazimo zajedničke prijatelje i dogovaramo se o saradnji.